Икона
Гликофилусе

У време цара Теофила Иконоборца, неки патрикије по имену Симеон, члан Сената, имаше побожну и врлинску жену, која се тајно клањаше светим иконама, по имену Викторија. Ова приснопамјатна жена чуваше у своме дому чудесну икону Гликофилусе о којој је реч; а нечастиви иконоборци тада свуда брижљиво трагаху за светим иконама, да их пронађу и предају огњу, они који сами беху подложни огњу вечноме. Тада речена часна жена Викторија, притиснута од свога мужа, који и сам беше иконоборац, да и ову свету икону Гликофилусе предаду онима који су је тражили, би принуђена да је уклони из свога дома; и, просвећена од Бога, узе је у руке своје, сиђе на обалу близу свога дома, целива је са болом срца и многим сузама, и призвавши Владичицу Богородицу да је сачува неповређену на начин који Она зна, положи је у море, надајући се да ће је поново задобити када прође безумље иконоборства. А света икона, стојећи усправно, чудесно плуташе по водама; и тако се жена, поклонивши јој се, врати у дом свој благодарећи Богоматери, а света икона, чудесно препловивши Мраморно море, Хелеспонт и Егејско море, пристаде на Светој Гори, у пристаништу свете обитељи Филотеј, онде где се до данас налази агијазма (свети извор), и откри се њеном игуману, да сиђе и дочека је. Игуман, испуњен безмерном радошћу што задоби тако драгоцено благо, сиђе са осталим оцима на обалу у литији; и видевши чудесну икону како блиста божанском светлошћу, прими је игуман у руке своје, и када изађе из мора, о чуда!, избије вода на месту где света икона први пут стаде, исцељујућа од сваке болести, како се и до данас види; и са псалмима и песмама, са светиљкама и кађењем, узнесоше је у свету обитељ и поставише је на место где стоји до данашњег дана. Од тада па до сада сваке године, на Светли понедељак, у спомен чуда, служи се литија и водоосвећење. А има такву благодат да, када је ко нетремице погледа, страх и трепет га заиста обузму. Чуда пак која су се кроз њу извршила готово је немогуће описати; задовољавамо се да запишемо неколико, ради уверења у многа.

Године 1713. беше у овој светој обитељи Филотеј један побожан и врлински еклисијарх, по имену Јоаникије, који долажаше сваки дан, по обичају, и паљаше кандила; а долазећи и пред ову свету икону, стајаше гледајући је с побожношћу и са страхопоштовањем јој говораше: «Зашто си, о Владичице, све остале свете манастире Горе благодаћу својом обдарила приходима и разним имањима, те имају у изобиљу и жита, и вина, и уља, и много другога, а овај манастир оскудева у свему и ни жита нема, него га и купује?» Ово и слично овоме говораше Јоаникије сваки дан. Једне пак ноћи, дошавши поново да припреми кандила и ставши пред свету икону, мољаше се усрдно са сузама, па уморивши се седе у стасидију насупрот, размишљајући. Заспавши, виде у сну Утеху ожалошћених, Владичицу, велим, Богородицу, која му говораше: «Зашто ме, чедо моје Јоаникије, тако често узнемираваш говорећи да се старам само о другим обитељима Свете Горе, а да једино ова обитељ оскудева и сиромашује? Знај, дакле, да се ја старам о свему што јој је потребно. А одлучила сам овако зато да се игумани, старешине и епитропи у своје време не би сасвим предали земаљскоме и занемарили спасење своје. Стога престани убудуће да ме узнемираваш због тога, јер ја сам Надзорница и Старатељка ове обитељи у свему; не брини се о томе, него ти верно негуј храм мој и старај се о спасењу душе своје.» Чувши ово, Јоаникије се пробуди устрептао, а уједно и преиспуњен радошћу, па притрчавши паде пред светом иконом и са сузама искаше опроштај; и отишавши, објави браћи што је видео, и сви се задивише и веома обрадоваше.

Године 1801. неки странац дође у обитељ ради поклоњења, и ушавши у храм поклони се и светој икони Гликофилусе; а видевши златнике који на њој вишаху, несрећник зло науми да их украде. Стога се после јутрења сакри у једну стасидију; а еклисијарх, закључавши врата храма, оде у своју келију. Тада се онај лопов усуди, узе златнике и одмах изашавши из храма побеже кришом; сишавши у пристаниште свете обитељи Ивирон нађе и лађу спремну за полазак, укрца се у њу, и пошто беше повољан ветар, лађа одмах отплови. Али препловивши око једну миљу, лађа стаде непомична, о чуда!, усред мора, и то док је дувао повољан ветар. Видећи то чудо, капетан беше у недоумици, не знајући узрок томе. Док је тако лађа стајала непомична, а онога светогрдника обузимаху ужас и страх, дође и час да еклисијарх у манастиру огласи читање Тритекти (трећег и шестог часа); ушавши у храм и видевши да златника нема на икони, одмах посумња на извршену крађу, што и саопшти старешинама, а они послаше два брата на обалу да стигну светогрдника. Ови, видевши издалека лађу како стоји непомична, отрчаше у пристаниште речене обитељи Ивирон, укрцаше се у чамац, стигоше лађу која је стајала и попеше се на њу. А светогрдник, пре него што су они капетану испричали шта се догодило, приђе и паде пред ноге браћи, враћајући им златнике и са сузама молећи за опроштај. Браћа узеше златнике и опростише му грех, као ономе кога је ђаво преварио, и тако се вратише у обитељ, казујући браћи чудесно чудо непомичности лађе; на шта отпеваше благодарствене песме, славећи и величајући Свехвалну Богородицу, која кроз своју чудотворну икону Гликофилусе твори таква чудеса.

Године 1800. дођоше у ову свету обитељ Филотеј побожни поклоници из неког села код Солуна, званог Берово. Вођени пречасним старцем Антимом Филотејским, дођоше и с побожношћу се поклонише светим моштима и чудесној икони Гликофилусе. А еклисијарх им казиваше многа и натприродна чудеса која је извршила и врши онима који је с вером призивају. Увече их браћа гостољубиво угостише у архондарику, и тако сви заспаше. Један пак од њих устаде у поноћ желећи да се побрине за свога коња, и видевши отворен прозор, помисли, ошамућен од сна и вечере, да су то врата гостопримнице, те тако неопрезно изађе и паде доле са трећег спрата изван обитељи, на велику гомилу камења. Падајући, сети се чуда чудотворне Гликофилусе и повика: «Пресвета Богородице, помози ми!» И одмах му се показа као нека монахиња и придржа га, те одмах остаде неповређен од онога страшнога пада и удара о камење. Дошавши себи, оде до манастирских врата и покуца да му отворе. Чу га један јерођакон, по имену Мелетије, брат по телу проигумана Калиника, и обавести свога старца и скевофилакса Софронија; а овај, сазнавши да је онај који куца један од поклоника и да је пао кроз прозор, нареди те му отворише врата; и видевши га сасвим здрава и неповређена, сви се задивише. Затим им исприча шта му се догодило, као што је горе речено, и топло захвалише Владичици свега на њеној брзој помоћи онима који је побожно призивају. А човек, избављен од опасности, долажаше сваке године на поклоњење часној икони Госпође Гликофилусе; посвети обитељи и свога коња, а светој икони једно сребрно кандило.

Речени проигуман Калиник, долазећи са четрдесет поклоника из Еноса, журио је да стигне у обитељ пре празника божанског Благовештења, да би онде прославио заједно и божанско Благовештење и Свету Пасху, пошто су се те године поклопили, што се и назива Кириопасха (Господња Пасха). Када се налажаху између Лимноса и Имвроса, подиже се ноћу силан ветар и толика бура да сви на лађи изгубише наду и очекиваху неизбежну смрт, горко нарицајући. Речени проигуман Калиник туговаше више од других, али не очаја, него их све тешаше молећи их да имају поуздања у Госпођу Богородицу, јер га је она много пута сачувала неповређена од великих опасности и невоља. А лађу је носила сила ветра и приближаваше се веома стеновитом и крајње опасном месту, званом Карагач; и да је ветар тамо избацио лађу, сви би се засигурно подавили. Али шта Богородица уреди? Кормило лађе на чудан начин отпаде и изгуби се из руку крмароша, а лађа, чудесно управљана од Богородице, пристаде на песковито и безопасно место и онде наседе на песак, а људи никако нису знали где се налазе. Када свану дан и они у чуду видеше да је лађа безбедно насела на песак, а кормило свезано иза ње, задивише се промислу Богородице. Изашавши на копно, сазнаше да су наспрам острва Тасоса, између Ксантија и Трајанопоља. Затим отпловивши оданде стигоше у обитељ и прославише троструки празник: Пасху, велим, божанско Благовештење и спасење од бродолома, казујући браћи све што им се, као што је горе речено, догодило.

Штавише, речени проигуман Калиник исповедаше велике благодати Свецарице Богородице, не само због овога чуда него и због многих других које од ње прими; јер боравећи у многим и различитим местима ради прикупљања милостиње за помоћ обитељи, и од разбојника на путу би сачуван неповређен, и од куге остаде нетакнут, и од гусара и бродолома много пута би избављен.

Један хришћанин из села код Еноса, званог Параора, имаше жену нероткињу, без деце много година. Дошавши на поклоњење овој чудотворној икони Гликофилусе, узе са собом мало уља из њенога кандила, и вративши се у дом свој, помаза се њиме заједно са својом женом, с побожношћу и вером, и, о чуда!, исте године жена заче и роди сина; и као захвалан, у знак узвраћања за благодат, принесе на дар светој обитељи једну мазгу, отворено исповедајући чудотворство Госпође Богородице Гликофилусе; и задивише се браћа, јер нису ништа знали о уљу које речени хришћанин беше узео с побожношћу и вером.

Ова света икона стоји на стубу леве певнице Католикона светог храма.