Света обитељ Филотеј
Дванаеста по реду међу двадесет владајућих манастира Свете Горе. Основана је око 990. г. по Хр. од стране Преподобног Филотеја и његове браће Дионисија и Арсенија, посвећена Благовестима Богородице.
Десет векова
непрестане молитве
Манастир беше подигнут на рушевинама старијег испосништа Преподобног Петра Атонског. Десет векова, живот унутар његових зидина одвија се по византијском часовнику и типику, са свеноћним богослужењима и трапезом одржаваном у тишини.
« Ово место беше осенчено Богородицем — и отада никада није престало. »
Пожари током 17. и 19. века уништили су велики део старог комплекса. Садашњи комплекс резултат је узастопних обнова — последња је завршена 2010. године и вратила је препознатљиве боје атонске традиције: кула боје корала, плавозелени подзиди и дрвени испусти.
Храм Благовести
Триконхосни атонски тип са куполом.
Благовести — срце обитељи
Католикон следи сложени атонски тип триконхосног храма са куполом. Унутра, позлаћени иконостас, сребрна кандила и зидне иконе из 16. века сливају се ка проскинитарију Гликофилусе — тамо где се свакодневно служи Параклис.
Десет векова присуства
Света обитељ Филотеј, једна од двадесет светих обитељи Свете Горе, саграђена је на надморској висини од 316 метара, на североисточној страни Атона, на најзеленијој висоравни усред зелених поља, са изузетним погледом ка Пангеону, Кавали, Тасосу и Самотраки; заједно са суседним манастиром Каракал и Великом Лавром чини тријаду атонских обитељи усађених, можда, на најлепшем делу Светог полуострва. Удаљена је 2,5 сата хода од Кареје, 1,5 сат од Ивирона, и око 30 до 40 минута од Каракала и од мора.
Своје име дугује исихасти Преподобном Филотеју, по предању ученику Светог Атанасија Атонског, у чије време изгледа да је пре 992. године постојала испрва мала обитељ названа „Папратна“, по истоименој биљци која обилује у области Кравату, где се, као остатак древног насеља, до данас сачувала капела Пророка Илије.
Историјски изгледа да постоји пре 1015. године, у којој се, у документу Прота Свете Горе Никифора, међу осталим старешинама, потписује и «Георгије, монах и игуман Филотеја». А у другом, из 1016. године, потписује се «Георгије, монах и игуман обитељи господара Филотеја».
Очигледно је присуство Светог Филотеја у области где данас стоји манастир, заједно са његовом врлином и угледом као ученика Светог Атанасија, упило околна мала испосништа оног древног атонског монаштва, и отада је превладало, названо по свом Ктитору обитељ Филотеј.
У типику цара Константина Мономаха (1045) монах Лука потписује се дванаести као игуман обитељи Богородице, или Филотеја, Благовести. Године 1394. заузима тринаесто место, док се 1574. враћа и од тада остаје на дванаестом.
Завршени облик атонског четвороугаоног утврђења добија током 11. века, даровима цара Никифора Вотанијата (1078–1081).
Под Палеолозима — Андроником II, Андроником III и Јованом V — обилато је била обдаривана због врлине свог игумана Макарија, кога цар Андроник, хрисовуљом из 1284. године, поставља за духовника Палате. Захвалан за духовну корист, Андроник одређује за обитељ годишњу помоћ од «десет великих таланата»; а одазивајући се племенитом захтеву духовног оца, дарује обитељи најдрагоценији дар — нетрулежну десницу Светог Јована Златоустог.
Грађевине Палеолога потврђује хрисовуљом српски цар Стефан Душан (1346), отмено унапређујући своју жељу да у будућности види ширење словенског елемента на Светој Гори. Његов лични прилог обитељи јесте велики комад Часног Дрвета Животворног Крста Господњег.
У 16. веку Атон, изложен невољама, прима многе са свих страна. После Пада Цариграда, међу обитељима које су упознале привремено пражњење јесте и Филотеј, која око 1480. године пролази кроз раздобље запустелости. Тада улази скупина словенских монаха, који и у обитељ уносе свој особножитељни начин живота. Резултат дуготрајног трвења беше да преподобни Дионисије Олимпски и Симеон Босоноги беху удаљени са игуманства — но они својом жртвом враћају ствари поново на њихов исправни, традиционални општежитељни ток.
Иверијски владари Лав и Александар (1492) уопштено обдарују обитељ, проширујући и трапезарију до њених садашњих димензија.
У јуну 1533. године обитељ, налазећи се у сиромаштву, продаде Григорију Гиромериту обитељ Ставроникита — до тада под њеном надлежношћу у чину келије — потом обновљену у обитељ и заузевши 15. место међу двадесет Светих обитељи Свете Горе.
Године 1641. цар Михаил Фјодорович даде филотејцима дозволу да путују у Русију сваке седме или осме године ради сакупљања милостиње, или „зитеје“ на језику оног времена.
Године 1734. владар Влашке Јован Григоријев Гика одреди хрисовуљом, у корист обитељи, 6.600 новчића годишње, под условом да се десница Светог Јована Златоустог шаље у кнежевину, ради освећења верних. Исту дарежљивост показа и војвода Константин Маврокордат. Обитељ се поново обнавља и подиже се садашњи Католикон (1746).
Дана 26. септембра 1871. године велики пожар претвори у пепео четвороугаони простор обитељи, при чему је Католикон био угрожен а рукописи спасени. Обнавља се током више од двадесет година, али се осећа толико финансијски исцрпљеном да се 1899. године обраћа Свештеном Киноту, који јој саосећајно помаже одлуком од 3. марта 1900. године.
Тада је Света обитељ имала немало распршених метоха: на Тасосу, Лимносу, у Каламарији, Касандри, Ормилији, Нигрити, Једрену, и читаво село у Тифлису у Грузији, звано Зем Хотасен („горње село“), са капелом Благовести, са млиновима, виноградима и разним имањима — остатак дара побожних краљева Иверије из 16. века.
Средишњи Храм обитељи, „Католикон“, од почетка се прославља у име Благовести увек Дјеве Богоматере. Над надвратником излаза из главног Храма ка Литији постављен је натпис: «Из темеља беше подигнут овај божански и свечасни Храм… године Христове 1746; беше осликан године 1752. руком Константина и брата његовог Атанасија из Корице».
Зидно сликарство Литије и спољашњег нартекса извршено је 1765. године. Поплочавање мермером 1848. године, руком Кесарија из Арга. Кула звоника и оловни кров завршени су у марту 1765. године. Дрвени иконостас је из претходног храма, који је руски путописац Василиј Барски нацртао 1744. године.
Дика обитељи јесте икона Богородице Гликофилусе, дивне уметности и израза, постављена на левом стубу Католикона; пуна благодати, живости и величанства, чудесно спасена од иконоборства и морем дошла у обитељ. Чудесно је такође у обитељ дошла, из метоха у Нигрити, икона палеологовске уметности Богородице Милостиве (Елеусе), названа „Герондиса“.
Света обитељ има девет капела — шест унутра и три споља. Поред тога, једну Пророка Илије на месту Кравату, једну на Арсани Светог Лазара, и ону у Представничком дому у Кареји у име Светог Свештеномученика и Равноапостолног Козме Етолског.
Трапезарија се истиче уграђена у први спрат Западног крила, наспрам улаза у Католикон — украшена зидним сликама необичне величине и динамичног израза, критског стила. Носи натпис: «Године 1540. беше обновљена… од стране најпобожнијег Лава, Краља Кахетије у Иверији, и његовог сина Александра».
Библиотека садржи око 390 рукописа. Од њих, најстарији је остатак од тридесет шест листова пергаментног Јеванђелистара из 8. века у мајускулном писму. Сачувана су такође два свитка из 14. века, која садрже Божанствену Литургију Василија Великог. Старијих штампаних књига обитељ има врло мало, због пожара из 1871. године.
На Арсани обитељи поред мора налази се Свети источник (Агијазма) Гликофилусе. Извире непрестано тамо где је стајала икона Богородице када је изашла из вода. Свети источник нити се умањује нити мења температуру, зими или лети.
Дана 1. октобра 1973. године, одлуком Свештеног Кинота и Сигилионом Васељенског Патријарха Димитрија I, преобразила се из особножитељне у општежитељну, са тада тридесеточланим Братством, под игуманом Старцем Архимандритом Јефремом, духовним изданком чувеног Преподобног Старца Јосифа Исихасте, Пештерника.
Из стабла Братства изникоше изданци-огранци, пресађени унутар Свете Горе и изван ње. Године 1979. извршено је насељавање Свете обитељи Костамонита, 1980. Ксиропотама, 1981. Каракала. Исти покрет, деценију касније, досегнуо је и Нови Свет, Америку и Канаду — под духовним надзором бившег игумана Јефрема, духовног Оца целог Братства које се шири.
Идентитет обитељи
Камен, дрво, злато
